ПЈЕСМЕ СТОГОДИШЊАКА - ВЕЉКО МУЧИБАБИЋ
СЕЛА
Неста села и у њему људи
неста пјесме да се оно буди
Нема врана да по селу гачу
нити дјеце да у љему плачу.
Не чују се гусле у кућама
јер у њума нема људи,
не чују се пјесме и галама
свака кућа затворена, сама.
У брдима не видиш ајвана
не чује се пјесма од чобана,
нарочито за вријеме зиме
нема човјек проговорит с киме.
Кад сеоска озелени џада
тад пустиња у селу завлада,
све у граду а мало на раду,
у граду ће живот отежати
па ће опет на село бјежати.
Град не може живјети без села
нити могу ријеке без врела
а ни рибада живи без воде
нити може народ без слободе
но народе на село се врни
на кукањена пјесму обрни.
Струја дошла начинисмо џаду
сад је живот љепши но у граду ,
измакни се из градскога мрака
прихвати се планинскога зрака,
измакнисе из градске прашине
хајд на село нек душа почине.
Колико је у граду господе
не може им дотећи ни воде,
држи село не дај кризи на се
стоку храни нека траву пасе.
Пуста леже брда и долови
не пасу их краве и волови,
храни овце, храни краве
па да оне масло праве.